Već dugo pokušavam da napišem savršenu priču o Ljiljani. Onu koja će do tančina da obuhvati njenu suštinu, da opiše njeno biće. I već dugo ne uspevam da to uradim. Jer priča o Ljiljani nije jedna priča. Kao što smo mi sastavljenih od raznih uloga, misli, osećanja i zbivanja, tako i nju može zapravo da opiše samo mnoštvo priča.
Jer na kraju, svi smo mi priče.
Dok sedim na istoj terasi ovoj koju je ona volela i kojoj se svakog proleća radovala, shvatam da to radim u njeno ime i tako čuvam deo nje koji nastavlja da živi kroz mene. I pronalazim isto uživanje i smiraj koji je ona nekad pronalazila.
Sećam se kako bi svako veče sedela ovde u mraku, sama sa svojim mislima i kako me je na njoj sa osmehom dočekivala kada se vraćam kući.
Njen osmeh je bio dom…uteha…i lek.