Ljudi se svaki dan bude u svoje male smrti dok žive tuđe živote, vođeni tuđim uverenjima, snovima i očekivanjima. Svako jutro kad otvore oči i obuku odelo pogrešnog kroja, zakorače u novu malu smrt umesto u novi život.
Žive tuđe izbore, jer se plaše da naprave svoje. Lažu sebe da je to ono što žele i tako lakše izguraju svakodnevnu smrt. Kad se neko drzne da izađe iz tog stada, zbaci runo sa tela vuka, okome se kao šakali pokušavajući da mu ponovo navuku to runo, plašeći ga alama i baucima, a na kraju kamenjem i povicima oteraju.
Koliko li takvih vukova luta ovom šumom koju zovemo svet?
Gde ste vukovi moji?
Čujete li moj zov?